RSS

Paris is always a good idea!

KAKO SAM SE POPELA NA VRH VULKANA I PREŽIVELA DA PIŠEM O TOME

 TREKKING MOUNT RINJANI – 3D/2N DO VRHA

„Neki kažu da je centar pakla na Zemlji. Greše. Pakao se nalazi na 3726 metara iznad zemlje, na indonežanskom ostrvu Lombok. I zove se planina Rinđani.“- Blog

Mount Rinjani
Dok sam se pripremala za put u Indoneziju, naletela sam na slike Rinđana i moja jedina misao u tom trenutku je bila: Ovo moram da vidim! Idemo do vrha! A onda sam krenula malo da istražujem po internetu, i čitajući blogove i iskustva drugih ljudi, zaključila sam da to možda i nije tako jednostavno. Mnogi su pisali da im je to bilo „nešto najteže što su uradili u životu“, i ja im verujem. Posle tri dana i dve noći provedenih na 38. najvišoj planini na svetu, uverila sam se u to da je uspon do vrha Rinđana sve samo ne mačji kašalj. Za ovaj podvig vam treba neverovatno snažna volja i vrlo solidna, da ne kažem odlična, fizička kondicija. Iako će vam, možda, da bi vam prodali turu, reći da je to „šetnjica“ koju svako može da pređe, ne verujte im, jer - nije.

Pošto nisam naišla ni na jedan blog na srpskom, a pročitala sam ih dosta i na engleskom i na francuskom, odlučila sam da svoja zapažanja napišem na srpskom kako bih i našim ljudima približila ovu ne tako poznatu planinu, i možda im dala samoubilačku ideju da pokušaju da je osvoje, proklinju dan kad su odlučili da krenu u pohod, i kasnije se dive sami sebi jer su u tome uspeli.


DAN PRVI – Težina ranaca

Mi smo svoju turu posle višednevnog raspitivanja i cenkanja ugovorili na Giliju T. za 1,4 miliona IDR što će se ispostaviti kao odlična cena budući da smo platili manje od cele naše grupe. Iako smo mislili da smo uplatili da idemo na trek sa Rinjani Trekking Centrom koji je imao odlične komentare na forumima, na kraju se ispostavilo da smo išli sa agencijom Ary Trekking, koju zbog nekih loših kometara, nikad ne bismo sami izabrali. Na svu sreću, imali smo odličnog vodiča, Sapara, koji nam je puno pomogao i bez koga, ili ne bismo uspeli u osvajanju vrha, ili bi nam ceo put bio mnogo teži i neprijatniji nego što je bio.

Polazak sa Gili bio je planiran u 7h, lokalnim čamčićem do luke Bengsal na Lomboku. Cena za čamac za lokalce je 15000 IDR po osobi, cena za turiste
Nosač, u pozadini okrepna stanica
100000 IDR. U luci su nas sačekali predstavnici agencije, koji su nas konjskom zapregom(!) odvezli do nekog restorana gde smo ostavili kofere, koji će nas tu čekati do povratka sa treka. Odatle su nas kolima, zajedno sa dva Slovenca, izviđača, odrasla na planini, i jednim Nemcem, odvezli u selo Sembalun gde smo zadužili vodiča i registrovali se pre ulaska u nacionalni park. Tu počinju naše muke. Već na samom početku je bilo jasno da nas dvoje (avan)turista nismo dorasli tempu slovenačkih planinara u punoj snazi i timu danskih fudbalerki sa kojima smo bili u grupi tog prvog dana. A pritom smo bili spakovali previše stvari tako da su nam ranci bili preteški. Naš vodič, koji je godinama bio nosač (dok nije naučio malo engleskog da bi mogao da avanzuje), nam je, videvši koliko se mučimo, ponudio da mu damo deo svojih stvari da nam nosi kako ne bismo previše zaostajali. Pristali smo bez premišljanja. Da nije, verovatno bismo lipsali još negde na pola puta do baznog kampa. Posle nekoliko kraćih pauza i konstantnog kaskanja za grupom, stigli smo u kamp taman na vreme da odgledamo impresivan zalazak sunca.

Pogled na zalazak sunca iz baznog kampa


Kamp ko kamp. Šatori, spavanje na podu (vrlo mršavoj podlozi koja glumi dušek) u vrećama za spavanje, i vršenje nužde u rupu unutar improvizovane kabinice su samo neke od pogodnosti. Ali posle celog dana pešačenja ste već dovoljno umorni, znojavi i prljavi da vam nedostatak komfora i ne nedostaje previše jer imate utisak da biste mogli da zaspite i sa kamenom za pod glavu, a verovatno ćete tako i zaspati.

Kamp na obodu kratera
Malo do umereno obeshrabljeni posle prvog dana, pitali smo vodiča da li on misli da smo mi u stanju da se popnemo na vrh, i rekli mu da, ako nam on kaže da misli da nismo, i da ne treba da idemo, mi nećemo ići. Na to nam je on vrlo iskreno rekao da je put do vrha jako težak za sve (naročito poslednja trećina uspona), ali da ako želimo, možemo, i treba da probamo da se popnemo, pa čak i ako ne stignemo do samog vrha, negde posle dve trećine puta moći ćemo da vidimo pola Lomboka i Gili ostrva. S tim saznanjem smo posle ukusne i užasno ljute večere (piletina s karijem) otišli na spavanje.


DAN DRUGI – „Do or do not, there is no try“, Master Yoda

Negde oko 1:30 kamp počinje da se budi. U tom trenutku znam da ako ustanem, ne odustajem. Do vrha ili ništa. Naoružani samo fotoaparatima i lampama i obučeni slojevito po savetima Nade Macure, krenuli smo na vrh oko 2:30. Oni brži su sa sobom poneli i vreće za spavanje da im ne bude hladno dok budu čekali sunce da izađe. Ja sam znala da će sunce sačekati mene.

Do trenutka kad ću videti sunce i sa prvim zracima se popeti na vrh prošlo je skoro četiri sata i oko 1100m nadmorske visine. U početku je bilo lagano, korak po korak, ali što je vreme više odmicalo, a koraci se više nizali, uspon je postao sve strmiji, a podloga sve nezgodnija za hodanje. Usput smo prolazili pored ljudi koji su ležali pored puta, potpuno iscrpljeni. Poslednjih 300-400 metara su bili najteži. Taj deo uspona je prekirven vulkanskim peskom, sitnim šljunkom, koji je jako rastresit i u nekim trenucima mi je delovalo kao da idem unazad ili da se uopšte ne pomeram sa mesta. Kao da pokušavam da idem po klikerima na uzbrdici. Tu sam imala i najveću krizu. Nisam mogla da dišem, počela sam da se gušim od prašine i razređenog vazduha, usne su me užasno bolele, bila sam totalno frustirana i osećala sam se nemoćno. Već je počelo da se razdanjuje, mogla sam da vidim ljude koji su bili na vrhu, a ja nisam uspevala da napravim ni tri koraka a da se ne otklizam unazad. Sela sam. Na sred puta, u prašinu. I tako sam malo sedela dok nisam povratila dah i zdrav razum, a onda sam se poslednjim atomima snage odvukla do vrha. Kad sam stigla gore bila sam u prilično lošem izdanju jer mi je neki vodič čim me je video mahnuo da priđem i dao mi da jedem keks i da pijem vodu da malo dođem sebi. Nije mi dugo trebalo da ponovo stanem na noge, a onda je usledilo slikanje.

Osvojen vrh!
Kako sam imala adrenalinsku sačekušu, nalet euforije i osećaja ushićenosti zbog postignutog uspeha me je pogodio tek kad smo počeli da se spuštamo, pa smo i pored usputnih stanica za slikanje preleteli kroz prašinčinu do kampa za nešto manje od dva sata, gde nas je čekao više nego zasluženi doručak.

Jezero
Ali tu našim mukama nije bio kraj. To je zapravo bio tek početak! Dobro ste pročitali. Posle 4 sata užasno teškog uspona i dva sata klizanja po prašini, trebalo je od kratera, gde nam je bio kamp, da se spustimo do jezera, a posle toga ponovo popnemo na krater sa druge strane kako bismo odatle sledećeg dana krenuli na put ka podnožju. Pošto je mene još uvek držalo osećanje trijumfa zbog ostvajanja vrha, početak silaska po kamenju mi je bio beskrajno zabavan. Išla sam iza jednog Slovenca i u glavi igrala tetris – tražila sam najbolji put i pažljivo birala sledeći kamen na koji ću da stanem. I tako smo mi silazili i silazili, a meni su u nekom trenutku kolena počela da klecaju, a noge da otkazuju poslušnost. Pa ja u glavi krenem na jednu stranu, a noge same odu na drugu... Ta agonija je trajala dok se nismo spustili do jezera, odakle smo produžili do termalnih izvora u kojima smo se resetovali i sprali sa sebe znoj i nakupljenu prašinu od prethodna dva dana.

Termalni izvori
Draško, naš vodič Sapar & ja u silasku s vrha
Opet kažem, sva sreća pa smo imali razumnog i iskusnog vodiča, koji je uvidevši da mu je pola grupe polumrtvo, odlučio da kaže nosačima da nam, umesto u standardnom baznom kampu na vrhu kratera (do kojeg nam je odatle trebalo još najmanje dva sata), postave šatore nedaleko od jezera u sred šume. Posle predloga da nam ponese deo stvari kako ne bismo izdahnuli negde usput, ovo mu je bila druga odlična ideja. Zapalili smo logorsku vatru, okupili se oko nje i ćaskali dok je padala noć. U kampu je je atmosfera bila jako prijatna jer je tu bila samo naša grupa – dva Slovenca, dva Španca, dve Dankinje (ne fudbalerke s početka priče), Nemac, Francuskinja, Austrijanac, Austrijanka i nas dvoje, dva vodiča i koliko sam izbrojala osmorica nosača.

Porters! Porters! Sklanjajte se! Prolaze nosači!
A ti nosači, oni su posebna vrsta ljudi, nadljudi, superljudi. Rade skoro svaki dan, i nose ogromne količine stvari u dve korpe zakačene za motku, i tako natovareni TRČE po planini – u japankama (neki i bosi!), dok mi (ne)iskusni planinari u fensi patikama i sa rančevima na leđima pored njih izgledamo sporo i nespretno, kao da hodamo po jajima. Pa se svaki put kad neki od nosača prođe (pošto ga propustimo da nas zaobiđe jer je brži od nas) sa svih strana čuju komentari: Svaka im čast! Kako mogu! Ovo je ludilo! Neverovatno! Oni su samo u japankama! Ja to nikad ne bih mogao/la! Nosači su čudo! Pored toga što nose tone stvari, nosači odlično kuvaju! Sve što smo jeli na planini je bilo preukusno, neka jela su bila ukusnija i od jela u skupljim indonežanskim restoranima u kojima smo bili. A palačinke sa ananasom koje smo dobili za neki doručak su ubedljivo najbolje palačinke koje sam jela u Indoneziji (a uglavnom smo jeli palačinke za doručak).
Nosači pripremaju ručak

Nasi goreng
Posle još jedne ukusne večere (nasi goreng – prženi pirinač), razišli smo se po šatorima i prvi put malo duže spavali. Iako je noću bilo prilično hladno mi smo se pokrivali onim folijama kojima se pokrivaju maratonci posle trke i koje stvarno odlično zadržavaju toplotu, ali i – šuškaju! Tako da ako budete kupovali „survival blankets“ gledajte da uzmete neke za višekratnu upotrebu koji nisu tako užasno šuškavi jer iako se nećete smrznuti, nećete moći da se naspavate od buke koju prave prilikom svakog pokreta.


DAN TREĆI – Kroz pustinju i prašumu

Pogled na vulkan
Iako nam je vodič pretio ustajanjem pre 5h, na kraju su nas ukusne palačinke i topli čaj sačekali oko 6:15 kad je već bilo svanulo. Odmorni posle prenapornog drugog dana bez problema smo se popeli do vrha kratera odakle smo posle kraće pauze krenuli da silazimo. Prvi deo puta se uglavnom svodio na klizanje po prašini. Jedna od Dankinja se više klizala na zadnjici nego što je bila na nogama jer je imala patike sa ravnim đonom, dok je druga u nekom trenutku dobila nervni slom i preplakala skoro ceo silazak jer je dobila žulj na nozi koji je vrlo dramatično doživela.

Korenje
Drugi deo puta je bio kroz tropsku šumu sa ogromnim drvećem, preraslim korenjem i pokojim majmunom na granama. Ako mi je prvog dana bilo teško, drugog na momente pakleno, trećeg dana sam već uživala jer nije bilo ni previše vruće, ni previše hladno, a zbog uplakane Dankinje, tempo je bio sporiji nego inače. Pored toga, zaključila sam da je spuštanje više moja šolja čaja od penjanja. Možda zbog toga što se kod spuštanja više koristi mozak dok je za penjanje bolje da se isključi, hoda i ne misli previše.

Posle više od 5 sati spuštanja, došli smo u podnožje gde smo se registrovali da izlazimo iz nacionalnog parka i produžili do sela Senaru odakle su nas posle kolima razvezli do sledeće destinacije, i sledeće avanture.


ŠTA PONETI

Poneti što manje. Minimalno. Osnovno. Neophodno. Imajte u vidu da koliko god malo stvari da ponesete, ranac će svakim korakom postajati sve teži i teži, a opet gomila stvari će vam zatrebati.

Obavezno:
- dobar ranac (najbolje ako ima da se veže napred da se leđa malo rasterete)
- patike ili cipele za planinarenje (udobne, dublje, nikako ravan đon)
- pantalone (nisu loša opcija one pantalone koje se skraćuju)
- jakna (na vrhu je oko 4C, a u kampu čim zađe sunce temperatura pada na 10tak stepeni)
- bar 3 majice, najbolje sintetičke (u pamučnim se mnogo znoji pa ih treba češće presvlačiti)
- 3-4 para čarapa (ja sam imala tri i trebao mi je još jedan par)
- veš (za devojke je sportski grudnjak dobra ideja)
-1-2 para bermuda, šorc ili helanke (ili pantalone koje se skraćuju)
- kapa, rukavice, šal (ili marama koja može da služi i kao zaštita od prašine)
- peškir (može jedan manji za znoj i za termalne izvore)
- baterijska lampa (mi smo imali obične, ali bolje su one rudarske)

- rezervna ili eksterna baterija za telefon/fotoaparat (možda nekom nije, ali meni je ovo obavezno)
- naočare za sunce
- krema za sunčanje, balzam za usne!
- maramice (vlažne i papirne)
- čokoladice, bonžite i slično da vas malo podignu kad je teško

Opciono:
- štapovi za planinarenje (mi nismo imali, ali možda će vam malo olakšati život i penjanje)
- japanke (posle napornog dana da odmorite noge od patika (toplo preporučujem)
- kupaći kostim za termalne izvore
- lekovi, flasteri (brufen i piti ga preventivno uveče zbog neizbežne upale mišića)
- hirurška maska (ili marama ili druga zaštita protiv prašine)
- survival blankets (folija koja održava toplotu, po mogućstvu za višekratnu upotrebu koja ne šuška)
- sprej/balzam za mišiće
- voda (u flašici od pola litra da biste mogli da je punite od vodiča da ne nosite veliku flašu)


KOLIKO PLATITI

Vaučer
Kao i za skoro sve ostalo u Indoneziji, fiksna cena za ovu turu ne postoji. Cenkajte se do besvesti i onda još malo više. Mi smo platili 1.4 miliona IDR (oko 90e), i kasnije ustanovili da smo platili najmanju cenu od svih u našoj grupi. Prosek je bio oko 1.6 miliona (105e), dok su Dankinje platile 1.9 miliona (125e). I svi smo bili zadovoljni cenom koju smo platili. Svi smo ugovorili trek na Gilijima. Ako direktno odete u Senaru ili Sembalun odakle kreću ture, moguće da ćete dobiti bolju cenu.

Obavezno tražite da vam se sve precizira na vaučeru koji dobijete da posle ne bude zabune i da vam ne traže da nešto doplaćujete.


UMESTO ZAKLJUČKA - Posle treka svi su planinari

Ovo je možda najviša planina na koju se može popeti bez ozbiljne pripreme i bez ozbiljne opreme. Ali nije lako. Uopšte nije lako. Teško je. Čak i ako ste u odličnoj formi i psihički spremni, to i dalje
nije "šetnjica" i nije za svakog. Nije ni za koga ko nije spreman da izađe iz svoje zone konfora i potpuno se prepusti novim izazovima, čak i po cenu da dva dana posle treka ne može da hoda od upale mišića, da implodira iznutra i izađe mu groznica, da se po ceo dan dinsta u sopstvenom znoju i kupa u prašini, da se noću smrzava i spava na 'ladnom bet...kamenu, da trpi jer su toaleti postavljeni samo u baznom kampu (ovo je posebno nezgodno za devojke!), da se tri dana svađa sa sopstvenim telom i umom i pomera granice izdržljivosti... Ali ako jeste, i ako se upusti u avanturu, na kraju će izaći kao pobednik, bogatiji za neverovatno iskustvo.


  • Digg
  • Del.icio.us
  • StumbleUpon
  • Reddit
  • RSS
Read User's Comments(1)
Posted by Jasna Mitic
Subscribe to: Posts (Atom)